U nedjelju, 20. rujna u Beogradu se trebala održati Povorka ponosa – manifestacija kojom se već desetljećima diljem svijeta ukazuje na potrebu i probleme osoba koje ne pripadaju heteronormativnoj većini. Povorka nije održana jer, prema službenom priopćenju, policija nije bila u stanju jamčiti sigurnost sudionicima. Očekivano negativne reakcije vrlo su brzo stigle – od protesta u Beču i Berlinu do izjava podrške Europskog Parlamenta i Švedske u svojstvu predsjedavatelja EU.
Odaslane su i iz Hrvatske. U ponedjeljak ujutro, dan nakon neodržane parade, održan je protest ispred zgrade veleposlanstva Srbije. Predstavnici Iskoraka, Kontre i Ženske mreže Hrvatske u znak protesta zbog zabrane Povorke ponosa uručile su veleposlanstvu službeni dopis kojim se osuđuje takav postupak, a zatim su simbolično raširili zastavu duginih boja. Osudu takvog kršenja ljudskih prava tražit će i od nadležnih institucija u Republici Hrvatskoj.
“Republika Srbija je u konkretnom slučaju imala dužnost zaštiti mirno okupljanje primjerenim sredstvima. Kada je sloboda mirnog okupljanja Povorke ponosa zbog kontra demonstracija i prijetnji nasiljem dovedena u pitanje, pa je zbog toga nastala prijetnja javnom redu, država je imala pozitivnu obvezu zaštititi pravo sudionika Povorke ponosa na slobodno okupljanje od svih prijetnji.” - ističu u priopćenju, te navode da je zastrašivanje učesnika Povorke ponosa od strane policijskih službenika prikazivanjem filmova nasilnog sadržaja neprihvatljivo ponašanje Republike Srbije koja umjesto da promiče, guši i zatire osnovna ljudska prava.
Iz udruga ističu da su se odlučili na ovakvu akciju zbog činjenice da je samo 24 sata prije samog događanja Vlada Republike Srbije donijela odluku o zabrani manifestacije iz sigurnosnih razloga. S druge strane, dana je preporuka da se manifestacija održi, ali na drugoj lokaciji. Na koji način bi policija bila sposobna osigurati isti skup na drugoj lokaciji izvan centra grada nije objašnjeno, tvrde predstvnici udruga. Organizatore/ice manifestacije policija je zastrašivala i prijetila im govoreći: „Bit će krvi“, te da će skup nadlijetati paraglajderi koji će bacati bombe, a nakon svega im je prikazan film u kojem su se pojedinci autima zalijetali u skup koji je štitila policija. Policija je htjela naglasiti da se isto može dogoditi i ovom skupu - kažu u udrugama.
Svekolika lijeva struja u Srbiji ocijenila je otkazivanje skandaloznim do kapitulirajućim za državu pred najavljenim nasiljem. Odlaganje je vrlo loša poruka i domaćoj i međunarodnoj javnosti, uključujući i po prilici kasno reagiranje političara na vlasti. Odlaganje Parade ponosa je prije svega jak vjetar u leđa svim onim formalnim i neformalnim grupama na čije mračnjaštvo i nazadnjaštvo Srbija nema odgovora od dana ubojstva Zorana Đinđića do danas i koje, ponovno, dižu glavu misleći da u Srbiji mogu činiti sve što im se prohtije, iako formalno nisu na vlasti,.
Pozdravljanje činjenice da nitko neće stradati u nedjelju na ulicama Beograda je jedna stvar, ali činjenica da je postoperativna mudrost organizatora, kao i države, pokazala da Srbija nije spremna da se nosi sa prirodnim zahtjevima demokracije, a posebno LGBT borbe drugo.
Organizatori Povorke ponosa napravili su inicijalnu pogrešku. Prva je pogreška što nisu – očito – bili u stanju sumirati adekvatnost organiziranja ovakve manifestacije tek par mjeseci od donošenja Zakona o zabrani diskriminacije, što je analogno zaključku koji su donijeli, podsjećam, organizatori parade 2001. kada su izašli na ulice nedugo nakon što je Miloševićev režim pao.
Neodgovornim odlukama organizatori su napravili više štete nego da ništa nisu ni pokušavali. S druge strane, policija Beograda, kao i šira vlast Srbije, neodgovorno je prolongirala svoje zaključke, i umjesto da manifestaciju odmah zabrani ili izmjesti čekao se posljednji dan. Regresivne snage slave umjesto progresivnih i cijela je konstrukcija krajnje negativna i po demokratske procese u Srbiji, a pogotovo po LGBT populaciju.
Gotovo psihopatsko protivljenje manifestaciji, prve su izrazile različite profašističke i klerikalne organizacije, koje godinama napadaju i fizički ugrožavaju svaki skup posvećen zaštiti ljudskih prava.
Blagonaklonost većine „patriotske” javnosti, a to jest prava većina kako u Hrvatskoj tako i u Srbiji uputile su niz priopćenja, obećavajući „krv i batine” sudionicima. Beograd je bio oblijepljen posterima koji otvoreno pozivaju na linč učesnika. Državni tužitelj na to izjavljuje da je sve u okvirima „političkih razlika” – pritom ne primjećujući poziv na nasilje i prijettnje smrću!?
„Građanska javnost” je također reagirala vrlo šturo, osujećeno i drsko uglavnom vidjevši pitanje održavanja parade kao svojevrsnu anketu o vlastitoj seksualnoj orijentaciji, pritom obavezno ističući vlastitu seksualnu „normalnost”. Založili su se da se manifestacija odloži, jer je seksualno opredeljenje „privatna stvar”, osim, naravno, kada se radi o „normalnom“ opredijeljenju.
Besmislenost ove fraze sjajno objašnjava Žarko Korać u svom tekstu na Peščaniku: “Ova besmislena fraza, jer ako ništa drugo, čovek već oblačenjem javno manifestuje svoju polnu ulogu u apsolutno svakom društvu, trebala je da za navek odloži njihovu nelagodu što ih je manifestacija suočila sa pitanjem da li u našem društvu postoji obespravljena manjina, o kojoj se ne govori „među pristojnim ljudima”. Time je ona u suštini krajnje negativno odgovorila na postavljenu dilemu. Jer ceo smisao manifestacije i jeste da se potvrdi „postojanje” homoseksualnih osoba u društvu i da oni od statusa „nestalih”, steknu status „javnih”, što je uvek prvi korak u borbi za nečija prava.” Iako je sudjelovanje LGBT populacije u društvu u proteklih pedeset godina bitno uznapredovalo kroz eliminaciju homoseksualnosti sa popisa oficijelnih lista psihijatrijskih bolesti, dekriminalizacijom u velikom broju država, eksplicitnim spominjanjem seksualne orijentacije u zakonima o zabranama diskriminacije, otvaranjem institucije braka ili bar pravno priznatih partnerskih odnosa u istospolnim zajednicama u sve većem broju država..., još uvijek ostaje dosta sektora društva koji traže posebnu pažnju i rekonfiguraciju odnosa spram LGBT populacije, te osobnih sloboda seksualne orijentacije i rodne identifikacije – među kojima su prvenstveno komercijalni sektor (zaštita od diskriminacije na radu i jednaka prava prilikom zapošljavanja), te obrazovanje, mediji, zdravstvena zaštita i religijske institucije. Jedino realno pitanje koje ostaje je – gdje je tu Srbija, ako je Hrvatska još - po prilici stvari - nigdje, u tom poretku?
Interview 1:
Boban Stojanović, koordinator programa Queeria - Centar za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti
1. Koga okriviti, ako se uopće na nekoga može uperiti prst, povodom neodržavanja Povorke?
BS: Pitanje Gay Pridea u Beogradu je suviše komplikovano da bih dao jednostavan odgovor povodom njegovog otkazivanja. Sa jedne strane postoji priča da je Srbija demokratska, dok sa druge strane stižu mnogo uverljiviji dokazi da nije. Smatram da Srbija još uvek nije politički, kulturno i duhovno zrela za Pride jer se kao najveća društvena promena u poslednjih deset godina vidi mogućnost izbora deset hipermarketa. Ovde su "demokratija" i "savremeni društveni tokovi" stigli upakovani, a mi ne znamo šta oni znače. To je kao da kupiš bestseller na jeziku koji ne razumeš, pa sad, nema veze, ti knjigu imaš iako je nisi pročitao. Takozvani evropski zakoni se usvajaju kao na pokretnoj traci, svi bljujemo frazetine, a onda kad nekoga ubiju mi horski kažemo: "Svako ima pravo na život!" - ma šta to značilo. Pride u Srbiji biće uspešan samo onda kada većina ljudi koji žive u okviru granica nečega što nazivamo Republika Srbija shvati da ne treba ubiti drugog jer ti se ne dopada kako izgleda ili šta radi. Do tada je sve simulakrum slobode i varljiva radost za nas koji verujemo u promene.
2. Je li ovo kapitulacija pravnog poretka Srbije ili tek samo očekivan slijed događaja?
BS: Iako je teško odgovoriti, rekao bih da je očekivani sled događaja. Jedan deo ljudi koji su organizovali Povorku ponosa bio je veoma skeptičan prema podršci koju je davala država, ali su te mrvice podrške značile gay-lezbejskim aktivistima koji umorni od ignorisanja države. Nažalost, kada te ovde podrži neko mistarstvo, onda prvo skeniraš CV ministra, pa pokušaš da vidiš šta je njegov interes u svemu tome i gde može da zezne stvar. To se stalno dešava i uvek moramo da izigravamo Hercule Poirota da bi znali na čemu smo. Za srbijansku administraciju ljudska prava su način da se opravda novac evropskih fondacija dok ljudi, građani, u tom sistemu ne postoje. Nisam do kraja učestvovao u organizaciji Pridea i nemam prava da govorim neke stvari, ali mogu da kažem da se neprestano potvrđuje teza da nas je država vrhunski obmanula. Pogledajmo reakcije nakon otkazivanja Pridea: najpre je to tema dana, sutradan je sve palo na petu vest, onda dolaze racionalna opravdanja o planiranim napadima na ambasade, predsednica Skupštine Srbije se pita zašto je niko nije zvao jer bi ona došla na Pride... Najironičnije je da toga dana, kada se Srbija demokratski legitimiše, predsednik Tadić razgovara sa besmislenom srpskom dijasporom u Ohaju. Ministarka za sport i omladinu dematuje vesti da će neko od zaposlenih u tom ministrstvu biti na Prideu, a ministar policije, ex desna ruka Slobodana Miloševića, nas obaveštava da „tog dana neće biti u Beogradu“. Ko je još mogao da poveruje u priču da je Pride moguć.
3. Moglo se čitati da su organizatori znali puno ranije da se Povorka neće dogoditi, ali se šut o tome šuthelo - istina? Ako nije, što misliš o toj kuloarskoj priči?
BS: Ne bih imao pravi odgovor na to pitanje. Bez obzira da li se ja kao pojedinac ili Queeria centar u kome sam angažovan, slažemo sa konceptom Pridea ili ne, verujem da su organizatori uložili puno rada, truda i energije da stvar izvedu do kraja. Međutim, tri dana pre održavanja počele su priče o sigurnom otkazivanju. Ako stvar posmatramo zvanično, policija predlaže izmeštanje skupa, organizatori se ne slažu, skup se otkazuje odnosno zabranjuje, sve u zavisnosti ko nam o tome govori. Čak se i javne izjave, izrečene direktno u televizijskim sučeljavanjima predstavnika vlasti i organizatora ne slažu. Svoje mišljenje bih zadržao za sebe, ali bih sa čitaocima podelio nemilo zapažanje da ono što se pojavi u tabolidu kao najava, neminovno postane istina. A priče o otkazivanju su objavljene nekoliko dana pre najavljene manifestacije.
4. Koji su bili osnovni propusti organizatora ove godine u odnosu na prošle pokušaje?
BS: Mislim da nije u pitanju samo propust organizatora, već celokupnog gay i lesbian pokreta u Srbiji – mi jednostavno ne umemo da radimo zajedno. Pojedinačno smo odlični, ali nismo timski borci.
Ipak, prilično sam siguran da nismo radili sa samom gay populacijom. Naše organizacije su njihovi zastupnici, i ako hoćemo da dobijemo njihovu podršku i da sa njima radimo na promenama, moramo da ih pitamo. Ponekad mi smeta samouverost i etička superiornost koja postoji u ovdašnjem civilnom sektoru, ta parola: „Mi znamo!“. Ne znamo. Ne znamo da li je gay populacija želela Pride ili ne. Još manje znamo kakav je Pride želela. Da je bilo tako, sada bi imali 1500 gejeva i lezbejki koji bi protesvovali zbog „zabrane“.
Ako bih već morao da navedem propuste to su: preveliko oslanjanje na državne organe i ograđivanje da Pride nije promocije seksualnosti već protest protiv driskriminacije, što je potpuna inverzija slike koju javnost ima o tom događaju.
5. Možeš li ocijeniti srpsku javnost po pitanju održavanja povorke u Beogradu?
BS:Jedino što se u dosadašnjem aktivizmu pokazalo kao efikasno jeste rad u oblasti kulture i umetnosti. Tračak nade i određeni pozitivni emotivni naboj, stvorila je kampanja „Ljubav nije da se krije, ljubav je da se ponosi“ koju je za ovodišnji Pride producirao EXIT. Ljudi iz javne sfere, među kojima i Baby Doll i Mirjana Karanović, podržali su manifestaciju i to je samoj populaciji puno značilo.
Mislim da je na nama, koji smo napravili javni coming out, da pokažemo da nismo ekskluzivitet već sasvim obični ljudi koji su ove ili one seksualne orijentacije i koji vole ove ili one seksualne prakse. U poslednje vreme postaje mi važna teza Patrica Kallife da „sve što LGBT aktivizam želi da uradi je da se dopadne hetero većini“. Slažem se i odbijam da budem dopadljiv, neka me vole ovakog kakav sam, tek onda nastaje promena.
Interview 2:
Predrag Azdejković, gej aktivist te pokretač web portala gayEcho
1. Koga okriviti, ako se uopće na nekoga može uperiti prst, povodom neodržavanja Povorke?
PA: Prst se može uperiti u sve. Možemo prst uperiti u organizatore koji nisu bili na visini zadatka, u nasilnike koji su organizovali kontra paradu i zastrašivali ljude i državu, u državu koja je manipulisala organizatorima i pokušavala da se podjednako dodvori i organizatorima, iza kojih stoji Evropska unija, i nasilnicima iza kojih stoji većina građana u Srbiji. Prst se može uperiti i u nas koji smo od početka bili protiv parade.
2. Je li ovo kapitulacija pravnog poretka Srbije ili tek samo očekivan slijed događaja?
PA: Ovo je očekivano. Neočekivano bi bilo da se parada desila i to bez nasilja. Kao što sam više puta ponovio Srbija nije spremna za paradu, jer nasilnici imaju podršku većine u državi. Paradu ćemo imati onda kada nasilnici ne budu heroji koji brane Srbiju od pederske pošasti, a do toga moramo doći drugačijim aktivističkim metodama. Parada ne spada u njih.
3. Moglo se čitati da su organizatori znali puno ranije da se Povorka neće dogoditi, ali se šut o tome šuthelo - istina? Ako nije, što misliš o toj kuloarskoj priči?
PA: Te kuloarske priče čujem iz više izvora i s više strana, tako da počinjem da sumnjam da su organizatori stvarno puno ranije znali da će se Povorka otkazati i da su samo čekali pravi trenutak da to saopšte javnosti. Moram priznati da me to ne bi iznenadilo.
4. Koji su bili osnovni propusti organizatora ove godine u odnosu na prošle pokušaje?
PA: Prvi propust jeste da LGBT populacija nije konsultovana da li želi paradu. Ankete na gej sajtovima su kasnije pokazale da većina LGBT populacije nije za paradu. Parada je organizovana sa pogrešnom motivacijom samopromocije, jer izgleda da svi aktivisti sanjaju da budu prvi koji će organizovati paradu u Beogradu. Takođe, izbacivanje Gej strejt alijanse iz Organizacionog odbora je dodatno pokopao manifestaciju. Kasnije je iz odbora istupio i Queeria centar, a Gej lezbejski info centar, čiji sam predsednik, nikad nije ni ušao u odbor, tako da tri najvidljivije i u javnosti najpozntije gej organizacije nisu učestvovale u organizovanje Povorke. Mediji, umesto da se bave idejom Povorke ponosa, bavili su se sukobom među LGBT grupama, što je propust organizatora, jer im je više puta nuđena ruka pomirenja, koju su oni odbili. Najveći propust jeste da su se organizatori sve vreme kleli u državne organe i policiju, bez ikakve kritičke distancije. Organizatori čak nisu hteli da kritikuju homofobične ispade pojedinih državnih funkcionera da im se ne bi zamerali. Podrška pojedinih ministara i državnih funkcionera došla je s cenom da organizatori moraju da očuvaju moralne norme unutar povorke i počeli su da upozoravaju ljude da ne smeju da dođu golišavo niti čudno odeveni, jer državni funkcioneri koji su najavili učestvovanje u povorci ne žele da budu pored frikova.
5. Možeš li ocijeniti srpsku javnost po pitanju održavanja povorke u Beogradu?
PA: Srpska javnost je u strahu od parade jer je zamišlja kao gomilu golih muškaraca koji gologuzi šetaju Beogradom, a organizatori se maksimalno trude da tu sliku promene, što je meni bezveze. Parada jednim svojim delom ima i golišave ljude koji šetaju gologuzi, transvestite, ljubitelje S&M igrica… i mi kao aktivisti ne smemo da ih se stidimo niti da ih isključujemo. Trenutna situacija je interesantna jer je veliki broj ljudi besan, postoji inicijativa da se nasilničke grupe zabrane, mnogi su uhapšeni, organizuju se protesti… Videćemo da li će to da donese nešto dobro, ili će to samo biti farsa da nam zamažu oči.
Nema komentara:
Objavi komentar